Podrška u promenama: Razumevanje i prevazilaženje žalovanja tokom života van matične zemlje

Život u stranoj zemlji obiluje avanturom, učenjem i novim iskustvima, ali takođe nosi sa sobom i izazove koji su posebno teški. I sama sam prošla kroz takvo putovanje, nije baš uvek bilo lako. Koliko god da sam bila sigurna u svoju odluku da je dobro što sam tu, s vremena na vreme sam se susretala sa osećanjima tuge, straha i usamljenosti. Imala sam periode kada su me preplavljivale nesigurnosti i dileme, a NEDOSTAJANJE nikad nije prestajalo.

Već u trenutku kada odlučite da život nastavite u nekoj drugoj zemlji, počinje Vaš proces žalovanja. Žalovanje je prirodan proces, znak psihičkog zdravlja i ne treba od njega bežati. Izazovi života u inostranstvu su brojni, od odvojenosti od bliskih prijatelja i članova porodice do prilagođavanja na kulturološke razlike i novu sredinu i neretko nas ove okolnosti uvedu u tugu. Proces žalovanja je bolan, stresan, ali isto tako i prirodan, normalan i nužan. On je individualan, iako ima svoj ritam, oblik i faze, ali vreme trajanja, način reagovanja, sadržaj i ritam faza se razlikuju od osobe do osobe.  Ume da bude veoma haotičan, nesređen i konfuzan. I to je u redu, OK je da nismo ponekad OK.

Prva faza žalovanja je obojena poricanjem osećanja, koja su u tom trenutku prejaka. Obično smo tada usresređeni na obavljanje zadataka i na operativnost. Ovo stanje se može opisati kao stanje neosetljivosti, koje nam kupuje vreme da se reorganizujemo shodno novim okolnostima. To je faza kada se prebukiramo obavezama, pre svega da se ne bismo bavili svojim osećanjima, jer u tom trenutku nismo spremni. U ovoj fazi ne razmišljamo mnogo o kući i o stvarima koje nam nedostaju, već smo fokusirani na produktivnost: na nov posao, na školu u koju će deca da nam idu, na stambenu jedinicu u kojoj ćemo živeti, na papirologoju koju moramo da sredimo, na učenje jezika…

Zatim nam dolazi druga faza žalovanja, a to je emocionalno reagovanje. Tada se suočavamo sa širokim spektrom emocija, jer smo postali spremni da se okrenemo našim osećanjima. Emocije se javljaju bez nekog utvrđenog pravila, od tuge, patnje, bespomoćnosti pa do ljutnje i besa. Tada kreće da nam sve nedostaje, da patimo što smo daleko od matične zemlje, ljuti smo možda što smo doneli odluku da se preselimo i tada sve možemo preispitivati. Ove emocije je važno ispoljiti i ne treba da nas brine što se javljaju u ovom intezitetu i što su prilično haotične.

Zatim dolazi faza kada se malo više povlačimo u sebe. Smanjujemo spoljašnju aktivnost, jer nam je potrebna unutrašnja snaga za reformulaciju dosadašnjeg života i tada formiramo unutrašnje strukture koje će podržati prihvatanje novonastalih životnih okolnosti.

I konačno stižemo u završnu fazu procesa žalovanja, fazu egzistencijalnog prihvatanja. Počinjemo da prihvatamo promene i integrišemo ih u naš novi identitet i život u stranoj zemlji. Pronalazimo nova značenja i perspektive u našem novom iskustvu i kreiramo nove potrebe i nove identitete. Ovo ne znači da tuge neće biti. Hoće, s vremena na vreme, ali ona neće stajati ispred nas već iza nas, neće biti u fokusu.

Svaka od ovih faza može biti otežana i možemo se u nekoj zaglaviti. Ta zaglavljenost će krenuti da ometa našu funkcionalnost i počeće da otežava naše svakodnevne aktivnosti. U tom procesu nema razloga da budemo sami.

Ukoliko procenite da Vam je potrbna psihoterapeutska podrška, u svakom trenutku preko aplikacije EXPATHY možete zakazati onlajn seansu sa psihoterapeutom na Vašem maternjem jeziku.  Bez obzira da li se borite sa anksioznošću, depresijom, stresom, nostalgijom, problemima u partnerskim/porodičnim odnosima ili nečim drugim, tu smo da Vam pomognemo da lakše prođete kroz sve poteškoće sa kojima se susrećete.

Our Score
Click to rate this post!
[Total: 0 Average: 0]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *